Boban Skerlić

Posle velikog uspeha na 16. Međunarodnom Volkov festivalu u Jaroslavlju u Rusiji, gde je u septembru premijerno izvedena predstava "Poziv na pogubljenje", po romanu Vladimira Nabokova, u režiji Bobana Skerlića, sa svim emocijama koje teraju na suze i razmišljanje izvedena je ovog meseca i pred beogradskom publikom. Skroman a jedinstven, drugačiji i misleći, baš kao glavni junak njegove predstave, Boban Skerlić za "Bilje i zdravlje" tumači grotesku i profil ljudi koji mogu da razumeju pouku ovog dela:

- Nema velike razlike u razumevanju Kafkinog "Procesa", Kerelove "Alise u zemlji čuda" i ovog romana na literarnom planu. Svet o kome autor priča nije naturalistički. Vreme u njemu je malo slomljeno, prostori se malo razlivaju, ali priča traje. Ako neko očekuje "Kursadžije", neće ih dobiti. Predstava nije sterilna, računa sa time da je publika prihvati i razume, kao i da sebi postavi određena pitanja, da ih potera da se preslišaju oko svojih života i izbora.

0 Da ih izvuče iz ušuškanog lažnog privida (konfora)?

- Da. I to, ali je i taj konfor vrlo uslovan, jer ako podrazumeva da dođete kući i jedete čvarke i vrtite televizijske kanale, vi iako je to egzistencija, pristajete na takvu ulogu. Ili se malo ritate i probate da vidite da li u životu ima još nekih radosti, istina, zadovoljstava, pa i patnje kao sastavnog dela života. Patnja čini čoveka. Mi sreću ne pravimo, mi samo birajući patnju, možemo da očekujemo da nam se zalomi poneki komadić sreće.

0 Čini se da je roman "Poziv na pogubljenje", napisan 1936. godine i danas veoma aktuelan po pitanju "smrtnog" greha, utemeljenog u mislima i iskrenim emocijama?

- To je uvek aktuelno. Svaki sistem lomi pojedinca. S tim se prvi put suočimo u pubertetu, kada je aktuelno večno bivanje u makazama između potrebe da budeš prihvaćen u društvu i potrebe da izgradiš autentičnu ličnost, i to se nekad teško miri. Makaze tako tinejdžera seku i kolju. Bilo kakav boravak u grupi, podrazumeva pristajanje na neka pravila grupe, a često su autentičnost i sopstveni stav osuđeni da budu skrajnuti.

0 Kako biste vi opisali dušom obdareno biće?

- To je na neki način autentična suština pojedinca. Nisam previše sklon metafizičkim tumačenjima i verujem, kada umremo da se pretvorimo u prašinu i da nas pojedu crvi. Nemam ni religijska ni paralerigijska, ni astrološka uverenja. Dušu čitam kao autentičnu suštinu čoveka, centar iz koga šalje svoje najbolje.

0Imaju li danas ljudi osećaja za druge kojima je potrebna reč, pomoć, uteha...?

- Umnogome smo svedoci odumiranja empatije. Izgleda da nije sasvim umrla, jer još živi u svojim estradnim oblicima. Kad treba da se napravi selfi, postavi na društvenim mrežama dok se obilaze poplavljeni, ili kada se dele sendviči unesrećenim izbeglicama, onda se i empatija simulira. To je civilizacijski fenomen da su ljudi u svojim ćelijama okrenuti sami sebi, serviran nam je sistem vrednosti, a istorija prilagođena trenutnim potrebama. Najveći problem je što umiranje empatije podrazumeva nestajanje ljudskosti. I u tome nalazim nadu da će empatija opstati i da ćemo mi kao društvo opstati. Druga mogućnost je da nas ova planeta otrese kao buve, jer je mnogo veća od nas, malih bednih ljudi i da nastavi da živi nekim svojim životom sa drugim organizmima, bili oni planktoni ili medvedi. Planeti je svejedno.

0 Postoji li išta dobro u sasvim primetnim izmenjenim ljudskim vrednostima?

- S jedne strane, patrijarhalni sistem vrednosti na koji smo bili naslonjeni, zaslužio je da se regeneriše. Ti koncepti o muškarcu kao gospodaru, o Bogu na nebu, kralju u državi i domaćinu u kući, nije mi žao što odumiru. Podržavam ideju o slobodnoj ličnosti, o tome da treba pomoći drugima u nevolji, da ne treba učiniti zlo, da treba biti iskren, otvoren i da se pojmovi istine, ljubavi i slobode vrate na zasluženo mesto. Ubeđen sam da civilizcaija koja stvara otuđene degenerike ne može da opstane. Još nigde ne vidim nadu, ali slutim da će se pojaviti. Deluje kao da ćemo završiti u nekom estradnom mulju, gledajući rijaliti programe i da ćemo se baviti time ko ima celulita ili bicepse, da ćemo gledati pornografiju na televiziji, umesto da se zbližimo i vodimo računa o bliskim i dragim osobama, ako već ne možemo o čovečanstvu.

0 Ali, mulj u vidu rijaliti programa dominira srpskim tv ekranima, čini se i životima?

- Ne verujem da je planetrana zavera, već je u pitanju svođenje ljudi na potrošače. Čitav koncept je liberalno kapitalistički s idejom da se ljudi svedu na isključivo konzumentski aspekt kao gledaoci, ili kao kupci robe. Vlasnik tv stanice za malo para proizvede program koji ima visoke rejtinge. A onda ima skuplji reklamni blok, i tu je matematika jednostavna. Da imamo državu i da imamo Ministarstvo kulture, kao što nemamo, onda bi neko o tome vodio računa, pa bi ih toliko oporezovao, da im se to ne bi isplatilo. Logika liberalnog kapitalizma je stala ispred logike ljudskosti i logike kulture, i zato ne možemo da očekujemo bilo kakvu promenu, jer njih to ne interesuje.

0 Šta bi trebalo da uradimo da spasemo identitet, dostojanstvo, pravo na sopstvenost?

- Jedino rešenje je da se bunimo. Imam dvoje dece i poprilično me je sramota sveta koji im ostavljam. Moje detinjstvo je bilo u nekom boljem svetu. Najstrašnije je odsustvo nade i perspektive. Mi smo imali nadu i videli smo neko svetlo bar tamo iza brda, imali smo makar iluziju da ćemo 90-tih kada skinemo Miloševića i njegove ratne profitere doći do nečega boljeg. Jedino se mi nismo promenili i desilo nam se baš ono što smo zaslužili. Jer da hoćemo drugačije i bolje mi bi se izborili, a ovako odajemo utisak da smo zadovoljni.

0 Biću slobodna da Vas pitam kako biste, kada se okrenete svom unutarnjem biću, opisali sebe?

- Ne mogu ni sebi da opišem sebe. Mislim da čovek provede život pokušavajući da se razume, kajući se za neka ponašanja i pokušavajući da nađe neki centar i da bude bolji danas nego što je bio juče. Nema niko na svetu ko misli o meni gore nego, što je mislim o sebi. (Smeh)

0 Na šta ste ponosni?

- Najponosniji sam na moja dva sina, koji su dobri, plemeniti i pošteni momci. To mi je najveća radost i jedino tu nemam nijednu rezervu. Uživam u svakom minutu provedenom sa njima.

0 Kako održavate fizičko i duhovno zdravlje?

- Treniram od tri do šest puta nedeljno u teretani. Unutrašnji mir nalazim gledajući u vodu ili šetnjom pored reke ili mora leti. U toj ogromnosti i neprekidnosti vode koja protiče pored nas vidi se koliko smo sitni i bespomoćni u kosmosu. Čovek kad nađe meru u svemiru, nekako mu je onda lakše da odluči o putevima koje će u svojoj maloj, kratkoročnoj egzistenciji da prođe.

0 Šta vas je istinski rastužilo?

- Uvek me rastuže smrti dragih osoba i kako vreme ide, to postaje sastavni deo žovota. Prerani odlasci dragih ljudi ostave trajni ožiljak.

Željka Radulović


antrfile
0 Jeste li gurman u svojoj kuhinji?
- Obožavam da kuvam i to redovno radim. Radujem se kad mi dođu deca jer nas ima više za stolom, ali mi je radost i kada sebi spremam, jer je i to stvaranje. Kuvare čitam kao literaturu i izmišljam. Kupim neko meso pa onda impovizujem, i zato ni jedno jelo ne mogu da ponovim.

antrfile
0 Pravite li dugoročne planove?
- Napravio sam doživotni plan. Pre godinu i po dana, uoči mog 50-og rođendana, kada sam shvatio da mi fali još jedan život da postignem sve to što sam zamislio, isprojektovao sam svoj život za narednih 20 godina. I taj plan je prebudžen, ali je profesionalno zaokružen. Životne ne bih da pravim, da mi se ljudi ne bi smejali.

antrfile
0 Čime se bavite u slobodno vreme?
- Čitanje, gledanje filmova i odlasci u pozorište su povezani sa mojim radom. Ali hobi mi je da prepravljam nameštaj i po stanu svakodnevno nešto budžim, bušim, malo sam, malo sa majstorima koje gnjavim. Ne veruju šta sam sve izmislio, pa se smeju, i pristanu da rade sa mnom.


Antrfile
Višestruko nagrađivan
Boban Skerlić završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Poznat je po filmovima "Šargarepo ti ne rasteš lepo", "Do koske" i "Top je bio vreo", za koji je prošle godine dobio nagradu za najbolju režiju na 12. Međunarodnom festivalu ratnog filma u Sevastopolju.
U pozorišnom stvaralaštvu uradio je više projekata, počev od "Grobnice za Borisa Davidoviča" u Dadovu, zatim "Zmajevini pangalozi" i "Škola rokenrola" u Pozorištu Boško Buha, "Sinovi umiru prvi" u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici i "Murlin Murlo" u Narodnom pozorištu u Kikindi. "Poziv na pogubljenje" je njegov treći projekat u Beogradskom dramskom pozorištu, a pre je uradio višestruko nagrađivane "Trpele" i "Kad su cvetale tikve".