Da li ste zainteresovani za pretplatu na kompletno izdanje "Bilja i zdravlja" u elektronskom obliku?
Da, svakako
Zavisi od uslova pretplate
Ne
Broj 317
aktuelno izdanje
Na čaju sa... Zoran Velimanović, slikar
Uz umetnike civilizacija dobija reflektor

Naš poznati umetnik, slikar Zoran Velimanović, osoba je čudesne energije i nesvakidašnjeg pogleda na svet. Njegova dela izlagana su u mnogim gradovima Evrope, gde je godinama radio i stvarao, a sad je, kako kaže, u svom gradu - Beogradu, gde pravi fascinantne slike i skulpture koje otkrivaju jedan naderalan svet i "teraju" vas da razmišljate, osećate umetnost čak i ako ste totalni laik. Bude vas da mislite o sebi, o drugima, životu...

Njegovo poznato delo "Purgatorium" ("Čistiiše") veliki poliptih od devet metara prikazuje patnju, a Zoran kaže da je ona univerzalna, da kroz nju rastemo i menjamo se:

- Umetnost ne mora da bude lepa, jer u "ružnim" stvarima ima puno privlačenja, iskrene emocije, dobre energije... Kroz bol rastemo, a za promenu su sposobni samo jaki.


Čime je provocirana Vaša kreativnost?

- Ono što moje slike proizvedu kod posmatrača isto proizvode i u meni, jer sve to potiče sa istog mesta. Ono je negde visoko, iznad nas ljudi, bogom dan "ćošak". Slikar nije onaj koji stavlja boju na platno, slikar je onaj koji proizvodi magiju, nešto što će ljudi osetiti, prepoznati, doživeti...



Šta je specifičnost Beograda u odnosu na druge gradove u kojima ste živeli?

- Ona postoji samo za mene, to je moj grad. Uvek mogu negde da "gostujem", ali nikada ta mesta nisam prihvatao kao definitivna i uvek sam se okretao za Beogradom. Što sam stariji sve mi više znače male stvari. Moj grad, moji prijatelji, moj atelje... to je mojih dvadeset sati dnevno i uživam u svakom trenutku.



Da li je uspeh u profesiji geografski određen?

- Ako je neko kvalitetan uspeće svuda. Jedini preduslov je da radi ono što voli, za šta je rođen. Niko se nije rodio slučajno, svako je ovde sa nekim razlogom. Pustite dete da oseti šta je u njemu, da to živi, neka bude stolar, ali ako to voli biće najsrećnija osoba na svetu. Mislim da sva nesreća potiče od promašenih puteva. A baš SVAKO može da radi ono što voli samo ako je dovoljno hrabar, i ako ne parališe "unutrašnji" osećaj. Apsolvirao sam prava, ali sam shvatio da to nije za mene i sada je moj rad moje najveće zadovoljstvo.


Imali ste izložbu "Male priče", simboličnog imena jer upravo one čine život. Koje su Vaše "male priče"?

- Ceo život sam radio velike formate, sve je nekako u mom životu bilo veliko - putovanja, radovi, selidbe... Nikada nisam umeo da se "sabijem" u mali format, u intimu, da obratim pažnju na te "male priče" koje čine život. Ta izložba je bila moja zahvalnost tim malim trenucima preko kojih sam ranije olako prelazio. Što sam stariji sve više razumem prirodu koja je bila ista i kad sam bio mlađi, samo je nisam gledao istim očima. Trenutke kao što je, na primer, zalazak sunca, počeo sam da primećujem, i sada ne znam da li su oni oduvek bili tako dramatično lepi ili su to vremenom postali. Zahvalan sam što to sada primećujem, ispune mi dan nebeskom lepotom. Tako često i gledamo na život, ne primećujemo male, ali važne stvari. Verujem, ipak, da se kod svih nas desi trenutak, kao da se dogodi neko preklapanje, dignemo se na viši nivo kada kreće spoznaja i promena. Ko to odbija sigurno ide ka nezadovoljstvu. Moramo biti otvoreni za promene jer čak i loše stvari koje nam se dogode nekada su na duže staze dobre. Svi dobijamo "znakove pored puta", ali ih zanemarujemo. Kada jednom pustiš da sve ide, teče, da te nosi... e tada onda dolazi uživanje. Delite radost sa ljudima, uživajte, radujte se i izbegavajte energetske vampire. Veoma je važno naći balans, a on je određen upravo nivoom uživanja. Radi sve, ali samo dok iskreno u tome uživaš!



Šta je danas fantastika u Srbiji?

- Region nema tako jaku scenu fantastike kao mi, srpska fantastika je među prvih pet najboljih u svetu. Mislim da je to zbog bajki, u nama sa ovog podneblja dobro su se primile. To je kao neko "krivo srastanje" koje inspiriše remek dela. Kvalitet društva ogleda se u tome kako se ono ophodi prema svojim kreativicima. Kada negde otputujete prvo vam pokažu nauku i umetnost, odvedu vas u muzeje i galerije. Umetnost, nauka, arhitektura - to je biće jednog naroda. Ako se prema kreativicma ponašaš tako da moraju da odu, deca koja dolaze rašće bez njih, a već unuci više neće ništa znati o tome, dobija se nova rasa i gubi se identitet.



Na Vašim slikama nema lica, da li je i to poruka da gubimo identitet?

- Patnja ne mora da ima izraz, bolnu grimasu na licu, može da bude mirna . Ako imate magiju ljudi će shvatiti da li neko plače imao lice ili ne. Svi smo isti, imamo iste "senzore", reagujemo na iste stvari. Sve potiče iz istog mesta i bol i radost su univerzalni. Radost ne umem da slikam, jer radost živim.



Šta Vam najbrže stimuliše maštu, događaji, ljudi snovi...?

- Sve to je povezano. Dogodi mi se da i nekom trenutku tokom rada dođem do ćorsokaka, ne znam kako dalje. Onda odem da spavam i dosanjam to parče koje nedostaje.


U čemu je ključ lične sreće?

- Kada bi svako živeo ono što želi ovaj svet bi bio divno mesto. Kada ljudi ne bi paralisali ono što iz njih želi da "izađe". To je velika hrabrost, najteže je živeti po svome. Ljudi su po pravilu slabi, zato možda i jesmo na zemlji, došli smo ovde da nešto popravimo. Ovo nije raj već čistilište, tu smo da postanemo bolji.



Kako se Vi čistite od negativne energije?

- Moj rad je moj svet, nalazim mir u svojim mislima. Uradim ono što mogu, nisam grub prema ljudima, pomognem ako je moguće. Svi očekuju da nešto dobiju, a retko ko razmišlja o onome što može da da, ne očekujući ništa za uzvrat. Ja znam da sam se najbolje i najupotpunjenije osećao samo kad sam davao. Čovek mora da se bori prtiv senki u sebi, da nauči da "briše" negativne emocije. Kada to naučiš kreće promena. Polako počneš dobro da se osećaš, onda shvatiš da se i ljudi dobro osećaju pored tebe, i dobra energija se umnožava. Kako starim samovaspitavam se, rastem, menjam se... I tako dan za danom, živim od slike do slike. Život je kao i slikarstvo, mešavina patnje, bola, radosti, sreće, tuge, ljubavi...



Kako čuvate fizičko zdravlje?

- Volim da trčim, to radim jer stojim po ceo dan. Moram da budem fit da bih održavao kondiciju potrebnu za moj rad. Trudim se da ne izgubim oblik, barem ne neki pristojan.



Šta je za Vas vrhunac hedonizma?

- Opet rad, beskrajno u njemu uživam. On je najbolja avantura koju mogu da zamislm.





Vraćanje sebi


- "Zalomio" nam se kapitalizam, materijalizam, jedan specifičan pogled na svet. To, međutim, ne znači da nema drugog. Suštinski svako od nas se u jednom momentu zapita da li je sve ono što nam se nameće kao ispravno zaista tako, zapitamo se gde smo krenuli i zašto. Era tehnologije i društvenih mreža donela je otuđenost, ali ljudi to sve više prepoznaju. Čuo sam da klinci u razvijenijim zemljama sve manje posećuju društvene mreže koje su godinama bile u ekspanziji, jer shvataju da njihov svet ne postoji, da su zatvoreni u nekom virtuelnom. Ljudi sve češće odlaze iz gradova, nedostaje im zeleno. Mislim da se polako vraćamo suštini, sebi, važnom... bez obzira na to šta je plasirano kao aktuelni trend. Mi smo svi deo prirode, svi smo delovi jednog istog organizma. Deca se rađaju savršena, ali ih roditelji, škola, okruženje, društvo menjaju, dovode ih u zablude. Zato je važno pronaći snagu u sebi da se "iščupamo", snagu da pobegnemo od nametnutih ideologija i pogledamo šta je ono što je u nama - kaže Zoran Velimanović.




Ljudi koji kažu "neću"


- Život je divan, čudesan, a ljudi stvoreni da budu zdravi i srećni. Samo prouzrokujemo svu patnju i nesreću, jer lakše je kriviti nekog drugog nego preuzeti odgovornost. Ljubav, pažnja, toplina... to je ono što je čoveku važno i potrebno. Pare su sjajne, ali one su tu da služe čoveku, ne on njima. Hvala bogu pa se s vremena na vreme pojave pisci, filizofi, muzičari, ljudi koji kažu "neću", učine da civilizacija dobija reflektor. Onda za njima krenu drugi ljudi i sve se unapređuje, rađaju se ideje...



Jasna Jovanović

Foto: Andjela Stevanović


Broj 317