|
 |
|
Gde izgubih osmeh?!
|
|
Rada Đurić
|
Piše: Biljana Soldatović
Da je mogla da bira naslov ove rubrike, Rada Đurić, jedno od zaštitnih lica Beogradske hronike RTS-a, sigurno bi izabrala "na kafi sa...". Jer, ona je prava "kafopija", a čaj pije samo kad je bolesna. I to onaj od nane, u koji, kad se prohladi, nacedi limun i zasladi ga šećerom "na vrh kašičice".
- Volim da pijem sve vrste kafe. Ali, uz prvu jutarnju kafu nikad ne pušim, ne dam cigareti da mi uništi to zadovoljstvo i taj ukus. Nije popularno da priznam, ali priznajem da pušim. Ipak, prestajala sam i znam da mogu da prestanem. Priča za malu decu je da ne možete. Možete, samo kad imate dovoljno jak motiv. Moj motiv su bile dve trudnoće i dojenje dece.
Rada ima šesnaestogodišnju ćerku Veru i desetogodišnjeg sina Despota: ćerka je gimnazijalka i uspešna odbojkašica OK Lazarevac, a sin više umetnički tip, živi u svetu mašte, kreativan je, voli da crta.
- Imam jedno dete koje je čvrsto na nogama i jedno koje je u oblacima, i verujem da je to dobar spoj, da će jedno drugog naučiti prave stvari, da će se dopunjavati. I moj stariji brat i ja i dalje se tako dopunjavamo i "razmenjujemo".
Inače, kad je bila mala, Radina ćerka je bila osetljiva i bolešljiva, pa je mama primenjivala razne recepte za lečenje.
- Ja sam disciplinovana osoba, sve što mi lekari kažu - radim. Ali, verujem i u "lekove" baba i deda, posebno u ono što mi se čini da ima smisla i što neće štetiti. Dešavalo mi se da mi čak i lekari kažu: "Stavi, bre, ženo sirće deci na noge da im sniziš temperaturu". Pa sam stavljala i to, i "pijane čarape" (sokne natopljene alkoholom), i projino brašno i sirće - umem da napravim pravu smešu. Stavljam im i obloge (rakijane ili neke druge) na grlo kad ih boli ili kad kašlju. Moja ćerka je ranije imala probleme sa alergijama, pa smo stavljali i obloge od guščijeg loja.
Rada je prepozantljiva po svom neposrednom odnosu sa gledaocima i gostima u studiju, isto koliko po svom širokom osmehu.
- U poslednje vreme sam, od ljudi koji me i privatno poznaju, čula da se van ekrana
više smejem i da sam prijatnija osoba nego na ekranu, pa sam počela da razmišljam gde izgubih osmeh. Pretpostavljam da odgovor na pitanje zašto sam na ekranu postala strožija a ponekad i ljuta, leži u tome što me ljuti ono o čemu govorim. Umem da padnem u vatru zbog određene vrste problema koje ljudi imaju, jer smatram da su potpuno nelogični i da bi mogli lako da se reše. A ja ne znam, neću i ne želim da krijem tu svoju ljutnju. Ali, umem i grohotom da se nasmejem na svoj i na račun tih nekih ljudskih osobina koje znaju ponekad da budu potpuna karikatura.
- U suštini nisam besna osoba. Od kako znam za sebe, bila sam neko ko pokušava da gleda život s vedrije strane. Optimista sam. Imam dosta godina da bih mogla da govorim o tome kako verujem u bajku, u to da novinarstvo može da promeni svet i da bi, kada bi svako od nas činio ono što treba da čini, svima nama bilo mnogo bolje. Znam da je to utopija, ali još uvek imam to osećanje u sebi i želim da ga gajim, jer mislim da je to jedina odbrana od svega onoga što mi se događa i što se događa svima nama.
Ona duboko veruje u princip: "Hajde da se nađemo na pola - pola moje i pola tvoje tolerancije pa ćemo valjda dobiti nešto što liči na normalan život".
- Hajde da probamo da se otuđimo od našeg negativnog bića, pa možda nešto i napravimo.
Rada svakog dana putuje na relaciji Lazarevac-Beograd. Pa iako već duže vreme govori kako bi se preselila sa porodicom u Beograd, ipak ostaje u mestu svog detinjstva. Zanimljivo je njeno poređenje ova dva mesta za koja je vezana lično i profesionalno.
- Volim svoj Beograd. To je Beograd iz vremena mog studiranja (iz druge polovine osamdesetih prim. red.). To je divan mali grad u kome su se svi pomalo znali, a neki su se znali i više od pomalo, u kome je postojala jedna fantastična atmosfera. To je onaj Beograd koji je na ulicama imao dovoljan broj automobila tako da ste mogli da prođete svuda, a da ne budete nervozni, da uživate u svakoj fasadi, u svakom parku, jer tad ste imali vremena sve to da vidite, a sad nemate jer ste večito u svađi sa drugim vozačima. To je Beograd u kome postoji hiljadu i jedna divna kafanica sa cicanim stoljnacima u kojima sede neki divni ljudi koji znaju i da recituju i da sviraju gitaru. Beograd, na žalost ili na sreću, ide nekim drugim putem. Volim ja da vidim i takav Beograd. Mada, ne mogu uvek da pratim taj ritam. Ali bih svakako volela da i moja deca imaju "svoj Beograd".
- S druge strane, Lazarevac je dovoljno blizu i dovoljno daleko od Beograda. To je jedno fino mesto, mirno i čisto, koje ima dva bazena, fantastične uslove za sport, sve što treba za jedan normalan život, ima divne ljude (narvno i loše, kao i svuda). Ima neku divnu atmosferu, mada ni Lazarevac nije više ono što je nekad bio, jer je to rudarsko mesto u koje dolaze ljudi sa svih strana. Mene su u Lazarevcu ljudi znali i pre nego što sam počela da radim na tv-u. I to je dobro, jer tu nalazim svoj mir. Mene u Lazarevcu doživljavaju kao komšinicu, viđaju me kako nosim đubre, ribam, čistim, perem, kako idem na pijacu i cenjkam se, kako idem na roditeljske sastanke.
A Lazarevac ima i jedno jezero, koje je veoma važno u Radinom životu.
- Jedino me voda i fizički i psihički smiruje. Čim sednem pored reke, jezera, mora "lakša sam 50kg". Iako ne čitam horoskope, rekli su mi da je to zato što mi je podznak Rak (inače sam Ovan). Neka bude i zato, ali je tako. U Lazarevcu postoji jezero, dovoljno malo da ga možete preplivati, a dovoljno veliko da vas može utešiti. Idem na to jezero i kad mi treba uteha, a i da ga preplivam kad mi treba fizička aktivnost.
ŠTA RADUJE RADU
- Raduju me sitnice i detalji. Više i ne znam šta me tačno može obradovati u nekom trenutku, sam trenutak me raduje. A pomisao na to da postoji trenutak koji će me obradovati, daje mi snagu da ga čekam. I to je mnogo važno. Znam da postoje radosni i srećni trenuci, i ne očekujem da ti trenuci moraju da budu prisutni stalno. Treba da budemo realni: ako tokom godine imate nekoliko srećnih trenutaka, onda imate razloga da napunite baterije i živite dalje. Znam da ti moji trenuci radosti imaju veze sa ljudima koji su mi najdraži, sa poslovima koje volim da radim, sa stvarima koje me čine zadovoljnom, pa bio to šoping, šetnja pored reke ili mora, ili trenutak kada mi prijateljica poverava čak i najstrašniju istinu o sebi. Imam takvih trenutaka i zato sam srećna.
RECEPT ZA ŽIVOT SA SMISLOM
- Ne znam da li je to mudrost koja stiže s godinama, ali mnoge stvari koje su me nekad nervirale više me ne nerviraju. Sa mnogim stvarima sam se pomirila, stavila sam sebe u određeni folder svetskog, srpskog i ličnog kompjutera. Nekako, s godinama, znaš gde su ti granice i mogućnosti. Naučiš usput da neke stvari ne mogu da se promene, saživiš se sa tim stvarima, pa ti je lakše. To možda nije recept za srećan život, ali je svakako recept za podnošljiv život. Za život koji mora da ima nekog smisla kad se jednog dana podvuče crta. Ako to znači da sam sada zrela osoba, onda jesam zrela. Ali, negde u meni još uvek postoji neka devojčica koja, valjda, nikada ne želi da odraste. Gledam koja će od te dve "osobe" da pobedi i nisam baš najsigurnija za koga navijam. |
|
|
|
Vaš vodič kroz zdrav život
Mirođija
Za lak dan i miran san
Tradicija
Zlatna znanja sa Zlatibora
Jela od korova
-Žari i hrani
Intolerancija na hranu
Tegobe biraju zalogaje
Alzhajmerova bolest
Pamet u preuranjenoj penziji
Bolesti dojke i materice
Godine množe rizik
Dijagnostika
Nokti čitaju tegobe
|