Da li ste zainteresovani za pretplatu na kompletno izdanje "Bilja i zdravlja" u elektronskom obliku?
Da, svakako
Zavisi od uslova pretplate
Ne
Broj 114
aktuelno izdanje
Sve što hoću, to i mogu
Danijela sa Miloradom Čavićem

Piše: Jelena Matijević

- Kada smo se ispeli na Elbrus, kada je ispred mene "pukao" božanstven pogled, nisam mogla da verujem da sam tu i niko nije bio srećniji od mene - sa suzama u očima opisuje svoju neizmernu radost Danijela Jovanović, prva žena sa invaliditetom koja je osvojila najviši vrh Evrope i Rusije i prva žena invalid koja se popela na planinski vrh viši od 2.500 mnv. - Ovo mi je bio i najlepši poklon za rođendan koji sam, 13. avgusta, proslavila u kampu podno Elbrusa. Verujem da je svaki čovek srećan onoliko koliko ostvari svoje želje i raduje me što sam na najbolji način potvrdila da je život čudo!
Zaista jer, Danijela je rođena sa teškim oblikom invaliditeta, bez obe šake i oba stopala uz deformitet donje vilice. Do jedanaeste godine živela je u hraniteljskim porodicama, a od 1979. do 2003, u Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Sremčici. Od 2005. godine živi u samostalnoj zajednici u okviru projekta koji je iniciralo Društvo za pomoć osobama sa Daunovim sindromom, a koji od ove godine vodi Asocijacija za promovisanje inkluzije u Srbiji. Roditelji nisu imali mogućnosti da je podižu, ali su sa njom stalno kontaktirali.
- Pošto sam osnovno osmogodišnje obrazovanje stekla u Večernjoj školi "Đuro Salaj", radila sam kao operater na telefonskoj centrali Doma u Sremčici. Onda mi je dobrodošla mogućnost iz programa "Stanovanje uz podršku", kada smo uz pomoć kuvarica koje su nas obučavale završili kurs i dobili mogućnost da se osamostalimo. Sada radim u kuhinji jednog beogradskog kafića.
Danijela je sportom počela da se bavi 2001. godine u Sremčici. Najpre atletikom, tenisom i košarkom, ali kaže da je plivanje i dalje njen omiljeni sport. Interesovanje za planinarstvo otkrila je 2006. godine, kada je na inicijativu Slobodana Stokića iz Kluba ekstremnih sportova "Pozitiv" u Kučevu, započela rekreativne planinarske aktivnosti. To je bio početak priče o kojoj danas svi pišu i govore.
- Posle osvajanja Damavanda (5.671 mnv), najvišeg vrha Irana, na iranskoj televiziji video sam reportažu o njihovim invalidima iz iračko-iranskog rata koji su osvajali Kilimandžaro - objašnjava Slobodan Stokić. - Iako najviši vrh Afrike nije veliki izazov za alpiniste i ubraja se u zanimljive turističke ekspedicije. Učinilo mi se da bi i mi u Srbiji mogli da pokušamo isto. Razgovarao sam sa predstavnicima Društva za pomoć osobama sa Daunovim sindromom, a oni su me spojili sa ljudima u Savezu sa sport i rekreaciju invalida Beograda. Iako je u početku bilo skeptičnih, prvom izletu na Avalu, u oktobru 2006. godine, odazvalo se 88 lica sa invaliditetom. Među onima koji su se istakli po kondiciji i spretnosti bila je i Danijela.
Od svih polaznika pripremno-eliminacionih treninga, Danijela je prošla sve psiho-fizičke treninge i testove koji su trajali dve godine. Bili su to sistematski treninzi u realnim planinarskim uslovima, kao i treninzi sa kondicionim trenerom Bojanom Milićević, koji su realizovani u Sportskom centru Vojne akademije u Beogradu. Pre Elbrusa, Danijela je osvojila više vrhova u Srbiji (Stol, Rtanj, Veliki krš i Midžor u zimskim uslovima), Prokletije u Crnoj Gori i nekoliko vrhova u Bugarskoj uključujući i Musalu (2.954 mnv), najviši vrh Balkanskog poluostrva. Tako je stekla uslov da bude prva žena sa invaliditetom u pohodu na najviši vrh Evrope.
- Najvažnije mi je bilo da svojom voljom, snagom i istrajnošću budem promoter jednakosti, prava i sloboda osoba sa invaliditetom kako u mojoj zemlji tako i u svetu - naglašava Danijela. - Uvek sam želela da budem aktivna, da se bavim sportom, a ne da sedim i budem nepokretna. I svima poručujem da se bave sportom i da čuvaju svoje zdravlje. Kada sam počela da se pripremam za osvajanje Elbrusa imala sam najpre neizmernu podršku roditelja, brata i sestre, a onda su i drugi počeli da veruju da će se moja upornost isplatiti i da ću ostvariti svoju nameru. Sada imam novi cilj - Akonkagvu (6.962 mnv), najviši vrh Južne Amerike.
Posle uspešne obuke za samostalno življenje, 2005. godine, za Danijelu i njene prijatelje Marinka, Femku, Anicu i Bojana, iznajmljen je stan na Banjici. Kažu da im je pružena prilika da pokažu šta i koliko mogu. Slobodno vreme provode igrajući "ne ljuti se čoveče", a televizijske serije i filmovi su im prava strast. Danijela vikendom često ode kod roditelja ili sestre čiju decu, Saru i Luku voli najviše na svetu.
- Svako od nas u stanu ima svoja zaduženja i obaveze - priča Danijela. - Moje je da kuvam. Ja to volim i sa uživanjem obavljam. Često spremam proju, pohovanu piletinu ili leti sladak kupus, ali su mi slatkiši "zaštitni znak". Naročito torta od keksa. Ipak, od kada sam počela da planinarim, moram da vodim računa šta i koliko jedem. Ishrana je za planinare posebno važna. Stručnjaci smatraju da bi ishrana planinara trebalo da bude sačinjena od žitarica, mlečnih proizvoda, mesa, masti, povrća i voća, a šećera znatno manje. Ipak, čokolade i slične prerađevine prijaju planinarima pa ih uvek nosimo. Šećer u kockama, žuti šećer i dekstroza su sastavni deo svakog planinarskog ranca, jer nas vrlo lako "vraća u život". Obazrivi smo jedino kada određujemo količinu, jer šećer "traži" vodu. Vodu nikako ne smemo da zaboravimo, a kad savladavamo uspone ona nam je najlakši i najbolji način da utolimo žeđ nastalu usled velikog napora. Nosimo i napitke u prahovima, jer su dobra zamena za voće i vitamine.
Zato Danijela kaže da se zdravo i pravilno hrani. Dnevnu količinu namirnica raspoređuje na pet obroka. Za doručak jede malo, a za ručak i večeru obimnije. U planinarske pohode nikada ne kreće sa punim stomakom.
- Volim da se bavim sportom i svima ga preporučujem. Osim što planinarim, od 2005. godine redovno učestvujem na Beogradskom maratonu i uvek istrčim stazu dugu 5 kilometara predviđenu za osobe sa invaliditetom.
Osim što će od 1. septembra otputovati za Kučevo i otpočeti sa pripremama za osvajanje Akonkagve, Danijela se ozbiljno sprema da upiše kurseve na kojima će da se obuči za rad na računarima, a želja joj je i da nauči engleski jezik, jer, kako kaže "ne želi da se ne znanjem bruka u svetu".

BRONZA U ČEŠKOJ
Da je osim alpinizma dobra i u drugim sportovima, Danijela je najbolje potvrdila na plivačkim takmičenjima širom sveta. U Argentini je 2002. godine, na Svetskom prvenstvu u plivanju za osobe sa invaliditetom, među 300 takmičara, osvojila 10. mesto. Samo godinu dana kasnije na Svetskom kupu u Češkoj zauzela je 3. mesto, dok je na Evropskom kupu u Nemačkoj, takođe 2003, bila 4. Prošle godine proglašena je za najbolju sportistkinju sa invaliditetom u Beogradu.

ŽELJA - DA POLOŽI VOZAČKI

Od sredine osamdesetih godina prošlog veka Danijela vozi bicikl i redovno je učestvovala u takmičenjima "Šta znaš o saobraćaju". Nekoliko puta bila je najbolji učesnik ovog takmičenja u Beogradu, a učestvovala je i na republičkom takmičenju u Kosovskoj Mitrovici, gde se posebno istakla u savladavanju "osmica na poligonu" koje zahtevaju izuzetnu spretnost takmičara.
- Imam veliku želju da položim vozački ispit. Čak sam nekoliko puta i sanjala kako vozim automobile. Nadam se da ću jednog dana da dobijem dozvolu da polažem i da ću i u tome da uspem - kaže Danijela Jovanović. - Važno je samo da iskreno verujem i želje će mi se ostvariti.

OMILJENA - PROJA SA SIROM

Za ovaj srpski specijalitet po Danijelinom receptu potrebno je:
- 4 jaja
- 12 kašika kukuruznog brašna
- 8 kašika griza
- 4 šoljice mleka
- 2 šoljice ulja
- ½ praška za pecivo
- 250 g tvrdog sira
- malo soli
Dobro umutite belanca, dodajte žumanca, kukuruzno brašno, griz, mleko, ulje, so i prašak za pecivo. U dobro sjedinjenu masu dodajte izmrvljen sir i promešajte drvenom varjačom. Testo razlijte u podmazan pleh, stavite u dobro zagrejanu pećnicu i pecite na 200 stepeni oko pola sata. Služite je sa jogurtom i kajmakom.

Broj 114