Duboku mudrost da je čovek slobodan onoliko koliko zaista želi, Sonja Kalajić, violinistkinja koja je pokorila zvuk naučila je u džungli u Argentini, od pustinjaka Rodriga Gera koji joj je, između ostalog, pokazao i kako da svira na testeri.

- Često mislimo da moramo da radimo stvari koje nam nalaže sredina i da tu nema izbora - kaže u razgovoru za naš časopis.- Mislimo da moramo da se ponašamo na odredjeni način, da moramo da živimo baš u odredjenom gradu, da moramo da imamo osmočasovno radno vreme, da moramo da se viđamo sa odredjenim ljudima, da radimo stvari koje društvo od nas očekuje..Rodrigo mi je ličnim primerom, načinom života i pristupom muzici pokazao kolika je sreća biti istinski veran sebi i svojoj prirodi i koliko je velika naša iluzija o tome da smo sigurniji i srećniji ukoliko smo socijalno prihvatljiviji. Reč je zapravo o robiji i dresuri na koju samovoljno pristajemo i koju, nažalost, stavljamo pod znak pitanja najčešće tek onda kada nam veći deo života prodje. To ne znači naravno da je baš sve u društvu naopako, već da često sebe poslednje pitamo o tome šta zapravo hoćemo, kako želimo da živimo i u šta istinski verujemo.

Osetili ste prašumu. Kako biste je opisali?

- Svaki moj susret sa divljinom je neka vrsta inicijacije. Dodir sa tako bujnom i do tada nevidjenom vegetacijom, za mene je bilo otkrivanje novih, lično duhovnih i stvaralačkih dimenzija. I kao kad se začudite kad vam neko muzičko delo koje ste dugo vežbali bez uspeha najedanput krene i otvori čitav vatromet uzvišene slobode i mogućnosti, tako je za mene svako otkrivanje nevidjenih tajni prirode svojevrsna ekstaza nakon koje nikada nisam ista. To je blagoslov za koji ne postoje reči.

Da li ljudi u Argentini znaju gde je Srbija? Ili išta o njoj?

- Začudili biste se do koje mere su Argentinci obrazovani i informisani. Oni nas najviše cene i pamte po ratu devedesetih i herojskom otporu tokom bombardovanja. Govorili su mi da su očarani hrabrošću jedne tako male države koja je rekla "ne" medjunarodnoj zajednici.

Teško je generalizovati, ali, koje osobine cenite kod Srba, a koje ne? Šta vam se dopalo kod Argentinaca, a šta ne?

- Da, teško je generalizovati, pre svega jer narodi o kojima govorimo nisu isti sa istoimenim pre svega 20 godina, a kamoli pre 100. Mnogo štošta doživljavam kao dobro, odnosno loše. Ipak, bojim se da dolazi vreme u kojem ljudi neće više znati šta su osobine, vrline ili mane neke nacije. Globalizacija i modernizacija društva dovela je do toga da izvesni ljudi zovu sebe Srbima ili Argentincima ili bilo kojim drugim narodom samo zato što se nalaze na odredjenoj teritoriji, pod odredjenom zastavom. Sve više se nameće mišljenje da bi trebalo biti gradjanin sveta, a ne nacija ili država i plašim se da će jednog dana to pitanje postati politički i socijalno nekorektno. U suštini, reč je o jednoj velikoj zbrci gde čovek treba da se diči odricanjem identiteta, a stidi svake razlike u odnosu na druge. Gde se s jedne strane očekuje da prihvatamo različitost drugih, ali da ne prihvatamo sopstvenu prirodu. Kad bi takav sistem bio primenjen medju biljkama i životinjama nastao bi potpuni pomor. Mi jesmo nešto više od flore i faune, ali upravo zato imamo samo veće odgovornosti a ne i dijametralno suprotnu logiku i biološke zakone. Da zaključim: kod Srba i Argentinaca najviše cenim i volim kad su svoji.

Koju osobinu najviše cenite kod ljudi?

- Istinoljubivost.

Zašto je lepota toliko bitna za uspeh? Da li naša civilizacija ima kult lepote?

- Mislim da naša civilizacija više ima kult mladosti i seksualnosti nego lepote. Kad malo bolje pogledate, isticanje i uveličavanje - do apsurnih dimenzija - onih delova tela koja su u direktnoj ili indirektnoj vezi sa rasplodjavanjem, liči na kompleks seksualne impotencije ili starenja. Paradoks je u tome što broj stanovnika na planeti raste, ali pretežno u sredinama gde su ovakve nastranosti tabuisane ili daleko manje dostupne. Mislim da je to zapravo znak mnogo dubljeg starenja i impotencije. Istrošeni materijalizmom ljudi danas postaju duhovni starci već oko tridesete. Zatrpanost gomilom trivijalnih informacija i otudjenje od božanskog i prirodnog vodi ka potpunoj kreativnoj paralizi. I kao što ljudi često idu u šoping nesvesno i uzaludno pokušavajući da napune svoju "duhovnu korpu" tako je i prekomerna žudnja za seksipilom i mladošću ništa drugo do tragični epilog bezuspešne potrage za svetim gralom - kreativnim besmrtnim duhom, odnosno bogom.

U šta verujete? Kakav je vaš pojam boga?

- Ja sam paganka odnosno staroverna, panevropski politeista. Imam svoj lični sistem verovanja koji od svoje 16. godine preispitujem. A bog koga prepoznajem kao svog ličnog vodju je bog sunca.

Zašto čovek ne može da bude stalno srećan?

- Zato što postoji u svetu dvojstva i prolaznosti. Sve oko čoveka je dvojne prirode - i dobro i loše, i lepo i ružno, i sve je to u konstantnoj promeni. Jedino mesto na kome se može naći apsolutna, večna sreća, jeste izlazak iz sfere čulnog, kroz sferu osećajnog i inteligibilnog ka sferi duhovnog. O tome nas uče Vede (tamas - radjas - satva), stari arijski spisi koji se, nažalost, danas pominju samo u kontekstu hinduizma, potonje i sinkretičke religije. Mislim da bi cela slika Evrope danas bila posve drugačija da smo u škole medju prve lekcije istorije stavili Vede kao začetak naše civilizacije umesto Grčke i Rima, koji su mnogo kasniji i slabiji eho naše primordijalne tradicije.

Šta vas najviše vređa i povređuje?

- Laž, glupost i neodgovornost.

Svirate na violini svog dede, imate spoj sa prošlošću? Kakav je to osećaj?

- Osećaj da posedujete redak dar i odgovornost. Darovi od onih, zahvaljujući čijoj hrabrosti i odricanjima postojite, zahvaljujući čijoj radnoj i kreativnoj upornosti nosite urezana mnoga znanja i predispozicije u svom genetskom kodu, jalovi su ako ostanu neupotrebljeni za veličanje i širenje dobra u ovom svetu.

Kako prihvataju slušaoci zvuk testere?

Publika se testeri najčešće veoma raduje. Ipak, nekima su visoke i oštre vibracije moje sopranske testere neprijatne. One svakako i najvećem zaljubljeniku ne mogu biti prijatne nakon više od pola sata intenzivnog slušanja ali to ne pretstavlja problem tokom koncerata jer se, inače, ne praktikuje tako dugo sviranje na pravoj stolarskoj testeri zbog mišićnih povreda kao i povreda tetiva koje mogu da nastanu kod izvodjača. Ja, pre svega, sviram violinu za koju sam završila magistarske studije kod vrsnog profesora Dejana Mihailovića, a testeru kao i kastanjete koristim kao sredstvo osvežavanja i obogaćivanja umetničkih zamisli.

Šta radite za fizičko i psihičko zdravlje?

- Čitam o stvarima koje me duhovno uzdižu, meditiram, radim gimnastiku i jogu, jedem meso samo kad drugima ne želim da pravim problem oko mojih vegetarijanskih zahteva, izbegavam negativne i dosadne ljude, slušam nežnu muziku, gajim mačke alhemičarke koje za čas pretvaraju nervozu u spokoj. Ipak, najbolje se rehabilitujem dobrim snom ili šetnjom u prirodi.

Šta je po vama najteže u životu: biti srećam, biti častan, biti blag, biti dobar, biti human, biti čovek...?

- Sve što ste naveli je individualno teško. Možda tom spisku valja dodati i hrabrost, ona je često u osnovi i sreće i časti i humanosti i dobrote, pa samim tim i ljudskosti.

Sensartika sve popularnija

- Svakim ponovnim dolaskom Sensartike(kvarteta u kojem svira - prim. a.), primećujemo da se publika uvećala. Iako je prošlo svega tri godine od našeg osnivanja iza sebe imamo oko 90 koncerata širom Srbije, dva gostovanja u Budimpešti, 6 snimljenih spotova za RTS 3 (bivši RTS Digital), dva albuma u ediciji Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, snimke u okviru CD kompilacije lista "Muzika klasika", a ovog meseca i novi spot uz podršku Istorijskog muzeja Srbije kao i CD "Saw Friendly" izdavačke kuće "Metropolis records" u kome Sensartika ima dominantno učešće. Sve to svedoči o prepoznavanju našeg kvaliteta i medju profesionalnom i medju amaterskom publikom.

Breza je kraljica

- Breza mi je najdraža zbog svoje posebnosti, beline stabla i vitkog, čednog stasa. Kada bi mi neko rekao da u krokiju nacrtam neki list, onda bi to bio brezin jer je za mene to najsavršeniji oblik lista. Još kao mala, dok sam živela u tek izgradjenom naselju Cerak, imala sam običaj da sate provodim pored breze - priča Sonja Kalajić.

Kraj breza se, kaže, igrala sa drugom decom, crtala, čitala, pravila šatore, i to je prvo drvo na koje se popela. - Sva potonja saznanja o njenom simbolizmu unutar slovenske mitologije i religije su mi zapravo samo potvrdjivala ono što sam znala već na prvi pogled - breza je kraljica medju kraljicama.

Selo i klasika

- Ljudi sa sela spremniji da čuju i zavole klasičnu muziku pre nego ljudi u gradu i to iz više razloga. Prvi je svakako veza sa prirodom koja je kod ruralnih tipova ljudi intenzivnija i dublja te im je lakše da razumeju i usvoje lepote prirodnih akustičnih zvukova, skladnih harmonija, ritmova i kontrapunkta. Drugi razlog je svakako odnos spram pojma vremena - kaže Sonja Kalajić i obrazlaže:

Ljudi u gradu su blago neurotični zbog neprirodne liberal-kapitalističke jednačine "vreme = novac = uspeh = sreća" i zato, većinom, niti žele niti mogu da se ozbiljnije posvete slušanju ozbiljne muzike. Ono što je zapravo suštinski problem jeste da mi realno, niti više imamo pravo selo niti pravi grad, niti ruralnu etiku niti gradski moral. Selo je pretežno opustošeno, zatrovano iluzijama grada i njegovim subkulturnim derivatima a grad je oboleo od snobizma, malogradjanštine, kukavičluka i potpunog otudjenja od prirode.

Dijana Dimitrovska