|
 |
|
Pisac je pisac i kad spava
Na čaju sa Zoranom Živkovićem |
Piše: K. Kubiček
Znate li vic o Crnogorcu kojem se rodio sin, prolazile su godine a dete ni reč nije progovaralo. Kad su svi pomislili da je gluvonem tada već momak u jednoj prilici ipak nešto reče. Začuđen, ali sretan, otac ga upita zašto je do tada ćutao, a on odgovori da „nije imao primjedbi. Šalu na stranu i pisac Zoran Živković nije objavio ni jednu knjigu dok nije navršio četrdeset i petu, a od tada šesnaest za koje je dobio brojne nagrade i svrstao se u najprevođenije pisce sa našeg prostora. Zašto je do tada „ćutao”?
- Zato što je bilo nepristojno da se ranije oglasim kao pisac. Svako ko u našem vremenu želi da se ozbiljno oproba kao prozaista, mora da obavi obimne pripremne radove. Pre svega da veoma mnogo pročita. To je neizbežno. Tokom pet hiljada godina pismenosti nastao je džinovski korpus proznih dela. Potrebne su vam doslovno decenije da biste stekli uvid samo u najizvrsnija ostvarenja iz istorije svetske književnosti. A bez tog uvida potpuno je neumesno upustiti se u pustolovinu pisanje. Pored ostalog i zato što vam se može učiniti da probijate neke već davno probijene ledove. Danas mi se čini da sam mogao da sačekam još koju godinu pre no što sam napisao prvi roman. Tek sam, zapravo, sada u punoj spisateljskoj zrelosti. Idemo ka vremenu kada će nam u ovom pogledu postati uzor portugalski nobelovac Žoze Saramago. On je već zašao u godine koje počinju brojem šest kada se prvi put prozno oglasio.
U koje doba dana najčešće pišete? Kako izgleda vaš uobičajen radni dan?
- Ja sam jutarnji pisac. Sedam za radni sto pošto prođem kroz uobičajeni niz postupaka koje obavljam po buđenju. Pišem dok u meni ima svežine koju donosi okrepljujući san. Najduže do jedan sat po podne. Potom prestajem da budem pisac. Bar spolja posmatrano. Premda je pisac uvek pisac, čak i kad spava. Odnosno, naročito kad spava i kada se, u snu, podignu brane nesvesnog. A upravo u tom nesvesnom i nastaje svekolika umetnost...
Da li obraćate posebnu pažnju na ishranu? Imate li poroke - cigarete, po neko pićence...
- Gotovo sam neporočan u bilo kom uobičajenom smislu. Nikada nisam ni pušio ni pio. Delovaće neverovatno, ali u životu nisam okusio ni kap vina. Čak i ne znam kakav mu je ukus. Ovo uzdržavanje nema iza sebe nikakvu "ideologiju". Uzdržan sam ne iz nekakvih moralnih, verskih ili asketskih obzira, vec naprosto zato što mi alkohol i duvan uopšte ne prijaju. No, sa druge strane, nisam ni svetac. Imam i ja svoje poroke, ali oni su sasvim bezazleni i neškodljivi u zdravstvenom i moralnom pogledu. I nisu za javnost...
Dela su vam prevedena na brojne jezike. Da li ste putovali u te zemlje i da li u tim situacijama poželite da probate kulinarske specijalitete?
- Putovao sam i tamo gde sam prevođen i tamo gde ću to, nadam se, tek da budem. Volim da probam novu kuhinju, premda to uvek ne ispadne onako kako bi se očekivalo. Evo, na primer, nedavno sam bio na jednom skupu u Kopenhagenu. Dansku kuhinju sam, razume se, probao, ali glavni kulinarski doživljaj bila je poseta mongolskom restoranu...
Neki kažu da iz vaše književne kuhinje izlaze kokteli emocija, fikcije i naracije. Da li ste takav majstor i u svojoj kuhinji, umate li da kuvate, da li ste gurman...?
- Nisam veliki majstor u kuvanju. Okolnosti me ponekad nagone da se oprobam za štednjakom, ali tada uvek težim jednostavnosti. Ako bih probao da napravim nešto složenije, morao bih da dobijem sasvim precizna uputstva, a moja supruga, kao glavni mentor, radije pribegava poluodređenim ili neodređenim savetima, tako da na kraju nešto uvek zakaže...
Da li ste se kao mlad bavili nekim sportom i na koji način sada održavate fizičku i mentalnu kondiciju?
- Iako sam pre neki dan napunio pedeset devet godina, i dalje redovno odlazim na rekreativni fudbal sa sinovima i njihovim drugovima. Prilično su uviđavni i popustljivi prema meni, tako da će možda ovo sportsko druženje još potrajati. Bar dok to moji već vremešni zglobovi izdrže. Fudbal je oduvek bio moj glavni sport. Nikada nisam imao sklonost ka aristokratskim disciplinama - tenisu, golfu...
Vaša novela koja je upravo uvršena u antologiju najboljih svetskih fantastičkih dela za 2007. nosi naslov “Dvanaest zbirki i čajdžinica”. Da li ste ljubitelj čaja? Da li se dok ga pripremate i pijete pridržavate nekog rituala?
- Obožavam zeleni čaj i pijem ga svakog jutra. A i u drugim prilikama. Pri tom nemam poseban ritual. Nestrpljenje mi ne da da se dugo zamajavam oko priprema...
U podacima o vama se pominje da ste ljubitelj mačaka i da ih imate četiri. Da li one imaju neku posebnu ulogu za vas?
- Kako da ne! To su u svemu punopravni članovi porodice Živković, uz suprugu i dva sina blizanca.
U društvu Tolstoja i Kafke
Dela Zorana Živkovića izučavaju se na Univerzitetu u Torontu u okvru kursa o savremenom evropskom romanu, a profesor Džefri Stejdelmen
iz Univerziteta u Bafalu, u okviru seminara “Muzičke teme u kratkoj prozi”,
tumači Živkovićevu knjigu “Sedam dodira muzike” zajedno sa delima Tolstoja, Čehova, Kafke, Kundere Mana i Nabokova.
ČAJDŽINICA
(odlomak iz novele)
...Gospođica Greta uputila se ka jednom slobodnom stolu podalje od prozora. Nije volela da sedi izložena pogledima prolaznika. Skinula je mantil i okačila ga na zidni čiviluk, a kišobran odložila u mesingani stalak ispod njega. Kada se spustila u tešku fotelju presvučenu zelenim plišom, ova kao da ju je upila u sebe.
Nije morala da otvara duguljasti meni takođe zelenih korica. Popodne je uvek pila čaj od kamilice. Ali najednom je odlučila da napravi izuzetak. Okolnosti su bile posebne, a u njenom životu bilo je tako malo odstupanja od svakodnevice. Uopšte nije trebalo da se nalazi ovde, ali kada ju je slučaj već doveo, zašto da to ne iskoristi? Obuzela ju je vragolasta želja za izvesnom nepromišljenošću na mestu gde je niko ne poznaje. Naručiće čaj koji joj se učini najneobičniji.
Meni je imao četiri gusto ispisane strane. Za većinu čajeva uopšte nije čula, a probala je jedva nekoliko, iako je još od malena redovno pila ovaj napitak ujutro i po podne. Dok je prelazila pogledom po bogatoj ponudi, s prisenkom tuge zapitala se zašto je sebe ograničavala na jednoličnost. Ranije je u tome videla vrlinu, ali sada nije uspela da se seti u čemu se ona sastoji. Pa bar u čajevima nije morala da se sputava. Evo prilike da makar malo i sa zakašnjenjem nadoknadi propušteno.
Uz nazive čajeva navodila su se njihova blagotvorna svojstva. Neka su je začudila, druga su joj izmamila smešak, zbog trećih je blago porumenela. Nije ni znala da postoje čajevi od kupusa („lekovito deluje kod poteškoća s varenjem”), spanaća („olakšava tegobe zbog okoštalih vratnih pršljenova”) i šargarepe („pomaže kod anemičnosti”). Za čaj od koprive tvrdilo se da poboljšava pamćenje, onaj od mahovine navodno umiruje napete živce, dok bi čaj od paprati trebalo da rasplamsa zgaslu ljubavnu želju.
Na četvrtoj strani nudili su se nemogući čajevi. Da su okolnosti bile drugačije, trezvenost kojom se inače dičila gospođica Greta navela bi je da se namršti na ono što je tu pisalo, ali sada joj to nije izgledalo kao neumesna neozbiljnost. Šta mari što nije moguće kada tako ljupko zvuči? Iako je mogla da pita od čega se ti čajevi stvarno sastoje, uopšte to neće učiniti zato što bi time samo raspršila čaroliju.
Čaj od vetra razgonio je bezvoljnost, čaj od oblaka pobuđivao je žudnju za letenjem, čaj od mesečine nadahnjivao je na bezbrižnost, čaj od proleća vraćao je u mladost, čaj od noći navodio je na grešne misli, čaj od tišine ispunjavao je spokojem, čaj od magle donosio je razdraganost, čaj od snega pružao je nadu. Mogla je da odabere bilo koji od ovih čajeva. Još bi najbolje, zapravo, bilo kada bi joj spravili mešavinu svih njih. Oskudevala je u svemu što su oni obećavali.
Ali na kraju nije uzela nijedan. Odlučila se za poslednji na spisku - čaj od priča. Na to je delimično uticala jezgrovita preporuka koja je išla uz njega: “Ovo vam je potrebno”. Ali presudno je bilo to što je obožavala priče. Čitala ih je svakoga dana, ritualno kao što je i pila čaj. U časovima kada bi je malodušnost skolila, prebacivala je sebi da više i potpunije živi u svetu priča nego u stvarnom svetu, ali taj sumorni zaključak nikada je ne bi odvratio od čitanja, a kada bi uronila u priče, potištenost bi začas nestala. Ako je već rešila da proba najneobičniji čaj, onda je to bio pravi izbor. |
|
|
|
U ovom broju:
Zdravlje dece :
Ravni tabani do mora
Ekskluzivno: Recepti ruske
tradicionalne medicine
Mila Manojlović:
Sama vidam svoje rane
Darovi prirode:
U korenju britka snaga
Zeleni info
Čisti pluća
Verovali ili ne lepa perunika leči! Čaj od korena ove biljke pomaže u slučaju plućnih bolesti, ali i da smiri hronični kašalj.
* 1 kašiku usitnjenog korena perunike poparite sa 3 dl vrele vode, ostavite poklopljeno 10-15 minuta, procedite i pijte 3 puta dnevno po šoljicu posle obroka.
Pored toga u narodu se koren perunike daje bebama da ga grickaju kad im nuču zubi.
Gasi upale
Uobičajeno je da u listove blitve domaćice uvijaju sarmice, od njenih zelenih listova kuvaju čorbe, bare je kao prilog za ribu.., a manje je poznato da ova biljka ima i lekovite osobine. U narodnoj medicini listovi blitve koriste se za oblaganje rana i čireva, a čorbice se daju onima koji boluju od upale bešike i bubrega. Obarena blitva sa naseckanim belim lukom koristi se kao antibiotik, a ako se doda i peršun pospešuje izlučivanje mokraće i čisti krv.
|
